Отаџбина

434

КЊИЖЕВШ1 ПРЕГЛЕД

ставник. У колико смо ми могли приметити, ни једна од до сад штампаних настугшица није одговорила потпј но своме задатку. Но иас се сад ов д е друге и не тичу. Ми имамо да дамо извештај о кп.изи, чији смо наслов горе уписали и која чини г. Новаковићеву ■ачадемску наступницу. После својих радова на филологији , историји књижевности и археологији г. Новаковић изгледа да се у последње време одао нарочито нашој културној повесннци. Као што већ из наслова ове расправе видимо, она је само једна глава, један одломак из дела ко.је ће сигурн » у скоро чгледати света. Ми, а с нама сигурно и -сваки пријатељ наше сиром «пне књижевности, с нестрпљењем очекујемо то ново дело, тај нови доказ неуморности г. пишчеве. Наше Ш'стрпљење је тим веће, што је г. Новаковић готово једини у нас, који нам својим ранијим радовима даје највише јемства за разумевање свога великог задатка. Ми се писмо ни до сад устезали, (а то снгурно ни од сад нећемо чинити) да увек при реФериеању додирномо начелна иитања, да замеримо онде, где нам се замерка учини нодесном и да уочимо на оно, што би по нашем милљењу заслуживало особиту пажњу чптаочеву. А дашко од помисли да се намећемо за учнтеља читаоцу а још мање писцу, ми мнслимо, да тиме пршимо своју дужност. Кад смо мало час рекли, да нам г. Нов. даје „највише« јемства за разумевање свога задатка, онда тим иисмо хте.ш рећи, да су баш сва јемства ту, јер колико смо до сад могли чриметити, писцу не достаје један ол главних услова за поспешну мотућност извршења његовог задатка, а тај је недовољно познавање друштвених , социјалних закона, по којима се развијају код разних народа поједини друштвени облици. Овај недостанак се осећа нарочито онда, кад писац хоће да објасни постанак једне установе у извесном народу, па не могући му у томе самом народу ма из кој^х рлзлога доћи до постанка, до корена , иде у други народ, у другу државу, трудећи се, да отуд објасни његов корен и прелаз овамо. где је нађен. Историк, коме недостаје сигурност у поменутој науци, делајући на поменути начин, чини то наведен често сродношћу сач« народа, његовим заједничким политичким животом за извесно врзме. књижевшш п.1и религијозним утицајем једне земље на другу, а често н самим назнвима тих друштвених, полптичких и а^рарних оолика. Г. Новаковлћ се у својој расправи бави нарочито пронијом и баштином. Упућујући читаоца на саму књигу, ми ћемо овде изнети с.чмо поставке и закључке до којих г. нис.ац у свом • нстраживању долази: Потреба чувања границе и градова створила је грани^че жупе у византиском царству. које су доцније пренете и у Србију. Те пограничне жупе као да су се прво називале пропијама. Та'