Отаџбина

436

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

година један од другога, то г. писац и ту околиост објашљује тиме, што је на оба места заједнички уплив римскога права. Ако завиримо мало пажљивије у повесницу последњих година римске царевине и у образовање франачке државе и њеног цветања под Карлом Великим, приметићемо, да док римски цареви имају ста.шу појску, која борави на границама царства и која се регрутује пописом, дотле Франачки краљеви немају никакве редовне војске, но сваком приликом купе људе на врат на нос. »Заостала се римска војска, састављена из редовчих војника, растурила, и нестало .је, ве.ш најбољи данашњи познавалац тога времена РивЂе! с1е 0ои1ап§ез 1 Међу свим споменицима из краја VI. века нема ни једне речи, која би опомињала на сталну војску. Сваки је краљ пмао без сумње око себе по неколико људи, који су носили оружје, по нешто телесне гарде, но то није ни личнло на какву војску. Не треба замишљатл каку франачку организовану војску, која би чувала границе и.ш одржавала ред у заузетим земљама. Посматрање споменика и догађаја не показује ничега сличног. Франачки краљеви нису имали војске." Да, али Карло Велики је имао јаку, особито пограничну војску, рећи ћете ви. Доиста, и Карло Велики и Душан и римскп цареви и сваки паметан владалац држао је у оно доба (па чгч и данас држи) јаку пограничну војску. Јест, али Карло Велики, Душан и Султан Мурат (у XI. веку) ту војску одржавају нарочито тиме што пограничним војводама дају велике баштине, које се код једних зову Феудима, код других пронијама а код трећих тимарима. Сви ови владаоци раде на основу здравога разума, и без обзира на то, да ли тз има основа римскога црава или не. Они друкче пе могу ни радити, јер они немају данашњих буџета на расположењу. Отидите у земље, где од уплива римског права ни спомена нема, где се не зна ни да оно иостоји, и ви ћете у слично време кул турног развпћа, под датим око.шостима наћи слпчне установе. Загледајте у персиску историју пре и за време Ксеркса. И г. Новаковић и Успенски и други, који су до сад проучавали нашу пронију, тврдили су и тврде, да је она оно псто шго је на западу ћепебсшт, т. ј. дато добро за ратне заслуге на живот. По смртн дотичне личности сопственосг се опет враћа владг оцу. који је у оно време то исто што и држава. »Они који су овога мишљења, вели Риб1;е1 <3е Сои!ап§е8 (стр. 302 ), додају, да су ове земље биле за владаоце главно средство владања, да су онн били јаки дотле, док су их имали у рукама, и да су опадр ш чим

1 НЈ81о1ге сЈез тзНШшпз роМдие, с1е 1'апс1епе Ргапое — ј^а топагсНе ГгапсЈио — Рат 1888. види огр. 289.