Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

437

су их изгубили. Ова теорија није ии у колико подупрта споменицима; шта више, ми ћемо видети, да ју онп обарају.... Цела ова теорија, ма како она оштроумна била, није ни у колико у складу с изворима. (< Али што не важи за Франачку државу, то може врло лако важити за Сроију. У Србији пронија доиста постоји онаква, какву ју и г. Поваковић преставља. Питмње је само, да ли је она производ српског државног живота и.ш је готова примљена од Византинаца? Да се ово друго усвојн говори нарочито то, што је сама реч пронија грчког корена. Али у грчком она значи нарочито добро, дато ономе, који је на граници, који има да брани отаџбину, док се у Србији даје властеочићима и властели без обзира на то, да ли су на граници или не. Шта вигие: најстарији сноменик у коме се по г. Нов-у пронија сномиње, хрисовуља Стевана Дечанског митрополији призренској. такве је природе, да о ратничкој природи њеној не може ни речи бити. Но баш и да први споменпк наш о нронији говори о њој, као нограннчној установи? Би ли одатле излазило неминовно да смо је ми примили од Грка? Зар природа саме стварн није могла и нама као и Римљанима, као и Грцима и другим народима дати новода, да' поставимо људе, који „Светлу цару чувају крајину, Где се годе крајина узбија.« Г. писап прецен.ује по нашем скромном мишљењу утицај римскога права, и то у н&јвећој мери онда кад се тиче балканског тропоља, а нарочито Србије. Тај утицај ни на западу нији једнак. Од пропасти запа ног римског царства па до VIII и IX века он је готово иикакав. Како у Галији тако и по дапашњој Немачкој германска племена живе по обичајном праву, донетом собом нз своје старе постојбине. Па ни у доцнијим временима у самој Галији — данашњој Француској — тај утицај није узео особитог маха. Друкче је било у Германији. Али и овде би се нреварио сваки, који би држао да је римско нраво освојило себи земљиште само својом надмоћношћу и савршеношћу (коју му ми у осталом не норичемо) над германским правом, које је у овим крајевима затекло. Не. Римско је право овде захватило корена тек после XI и XII века, пошто су га вештачким начпном нренели ученици глосаторске школе у Болоњи и другим италијанским градовима. Али и овај пренос не би био од великог значаја, да немачки цареви, који су били узели назив римских царева (гбгшзсће Кашег (Јеи^зсћег ХаИоп) нису сами у заносу своме за свим римским, нарочито заштићавали римско нраво. Са свим је друкче било на истоку, а особито гато се тиче Србије. Да се овдс оцепи и критички проучи утицај римско-визанОТАЏБНИА КЉ. XXI СВ. 83. 28