Отаџбина

књижевни иретмед

445

јана са закоником Душановпм ио рукоиису / зофиском (са варијантима београдског, текелиног и раванцчког), 3 Окраћена синтагма М. Властара из рукописа ходошког (са варцјантима из скраћене синтагме призренске, Григоровићеве, „београдског законика«, и карловачке. и из читавпх: пшинске, церске, карловачве и струмске), 4. Законик цара Јустинијана (са варијантима из рук. призренског. Григорови ћсвог, два београдска, „београдског законика'% »београдског номоканона« и шишатовачког), 5 другу редакцију »закон. цара Јустиниана« из рук. раковачког, 6. неиздане повел>е из »Меникејског кодекса", што се ирипнсује Душану, и 7. извод из канона Јована Посника, што се находе уз скраћену синтагму М. Властара, из рук. ходошког. — РЗажност нздања ових споменпка таква је да о томе не треба ни говорити. А тиме што су уза сваки текст стављени варијанти пз свнју других до сад познатих, вредност им је утројена. и — бар за сада — бол>е се пожелети не може. Да је писац само ове без осталога пздао, морала бп му се одати заслужна хвала. Свему овоме претходи кратак увод о унутрашњем раду Душановом. II ако је то споредна ствар пе можеме муком прећи. Ппсац замера Душану што је својим закоником санкционисао привилегованп сталеж, властелу и духовништво, н дао им власт и права на штету простог народа. „ Могло би се мислити, веш, да ће законодавац, поимајући добро све негативне стране у државном животу целим редом закона решити социалну кризу у духу правичности и корист народа, и тиме у ве.шкој мерп осигурати унутрашњу силу своје државе. Ну изашло је сасвим друкчије.... Он се старао да у колико може ограничи злоупотребе, али није се усудио да удари на главно зло." ит.д. ит.д. (стр. 17—23). Ако смо добро разумели смисао писац очекује да Душан уништи Феудализам, да ослободи сељаке од баштшшка, да све изједначи пред законом. .. Једном речју да изврши — ни више ни мање — оно пгго је учинила велика Француска револуција. Историку је, ваљда дужност да се при оцењивању личности и догађаја пренесе у доба о коме пише, да на ствари гледа очима каквима су могли гледати сувременици. II у колико се један човек својим погледима и радом уздизао над осталима, у толико му је већа славм. Писац заборавља да је Душан живео у првој половини 14-ог столећа. и не ће ни мало да се обазре како су у томе погледу стајале остале државе и закони; заборавља да је он сам савременпк ослобођења сељака у својој рођеној земљи. У томе погледу Душан се може пре похвалити него покудити. Ако овако може критиковати Дугаанов законик један Пелагић (биће у „путЈвању унакрс«) један Флоринскн запста не.