Отаџбина

позоришни ПрЕГЛЕД

401

нуто где се год указао најмањи поводић, јер веома јако подсећа на стил и тон срнских листова. Све скупа чини непријатнн утисак прос тог, тривијалног комада. У колико ја разумем поезију мени се чини, да је у овој комедији мало има, да би се тај недостатак пре могао назватн апсолутним одсуством. Списатељ као да није знао да : ипе тога11е пие аррог1;е с1е Г еппше. Етичке тенденције , које су у основи обележја сваког умиог рада људског , могу се без икакве сумње и свакој драми и сваком роману дати као крајње конзенвенце, ако се најзад хоће. Али ја не допуштам свеколику важност, вредност поезије редуцирати просто на етичке тенденције. Јер то би значило оборити сав реноме великих песника , који се давао и који г^е се давати људима колоса.гае елевације духа, н заслуге и улогу њихову изједначити са заслугама и улогом проповедника у цркви. Како се Карлајл љутио на Гала, што је на основу својих Френолошких испитивања рекао био за Гетеа, да може бити сеоски поп. Гал не види даље од носа вели Карлајл. И заиста сваки не види даље од носа , ко не осећа, да је у поезији једно само хегемонично : поезија. Поезија је толико јака, толико драгоцена и велика да има потпуно право бити довољна сама собом, самостална без икаквих других елемената, као и све остале уметности. А кад кажем поезија , онда разумем ону моћ , коју је најбоље описао онај песник који зу је најбоље осетио : „у колико машта производи Форме незнаних ствари , у толико поетино перо обрће их у Фигуре и да}е етерном ништа место, стан и име. !< Да, да, право вели мудри творац Хамлета: од етеревог ништа постају живе слике онда кад га песник импрегнира својим акцентом, кад се оно реФлектује у његовој души, у његовом срцу. Али у том излагању, отварању свога срца не треба претерати, не треба се ангажовати целокупним својим бићем у поетске ФункциЈе као еруптивни плаховити Алфред де Мисе, већ треба — сетите се Шекспира — удвојити себе, те пустити срце у грудима да ради, а спокојно и присебно посматрати своје рођене конвулзије, онако исто као што навикнути, прибрани морнар , не пуштајући лулу из зуба , гледа хладнокрвно, како се морски вали страховито пенуше и дижу брод у облаке, да буде ваљда. ближе муњама и громовима. Овако радећи песник никад не мисли на практичне резултате свога рада, али мисли, да ће бити људи , који ће се смејати предмету за то да се смеју, који ће га се грозити, за то да га се грозе, који ће га волети, за то да га воле. Тим излагањем руглу, мржњи или симпатији, кад кад и мешавини сва та три осећања, он ништа друго не ради, до даје одушке, олакшања и задовољења нагомиланим утисцима своје душе. Одавдс па до оног поноситог узвика Фирдузијева, чија поезија ми-