Отаџбина

452

ПОЗОрИШНИ ПРЕГЛЕД

рише мприсом шираскпх ружа: назидана здања руше се силином кише и препеком сунчаном, али ја сам подигао у мојој песми огромну зграду , којој ни киша ни ветар наудити не могу — није ни мало далеко, Јер колекција оваквих песама — вечита књижевност, књижевност свих векова — најбоље потврђује оно што је Милтн рекао : о каква славна, каква величанствена употреба може бити од поезпје! И сад питам ја: где је тај с диспозицијама да се уживп у концепције великих песника, почевши од оних неодређених , сањаличких стремљења нечем вишем. што се само слути, а распиње човека као да је реелно, од свих маниФестација сујете, скепсе амбиције, опачине, до осећаја пожртвовања, оданости, самопрегора, што за земљу није већ за пебо, у оних нежних жена „бледог лица као примавера , азурних вена као пољск!/ јацинт , славног , милог даха као мирис од енглантине" — где је тај дакле, који ће освртати главе, да ли је песник тиме хтео »завојшити на незнање и срушити окореле заблуде" (предговор Несуђенима.) , и ако то није мислио сматрати му дело као „јалову дангубу« (опет исти предговор), Из свега што сам рекао види се, да се ја не слажем с г. списатељем у принципу о поезији, а ласкам себи и с врло великом већином српске интелигенције. Али ја ћу за часак оставити своје гледиште па прећи на његово , не би ли показао, како је г. спиеател. само једну половину свога програма : »окретати глумом против порока" у главном извршио, а другу „заузимати се за врлину« пропустио учинити. За оправдање му не може служити она обична процедура моралиста: оборити зло вреди колико подићи крепост, Јер и то прво само је почео па не довршио. Ма да ми Ненино непрезање ни од каквих средстава изгледа доведено до монструзозитета: онако безочно пред Срећком извртати његове речи и давати им са свим други смисао, могло би само створење истог моралног нивоа, на ком су злочиначки типови — Шекспирови — опет сам вољан веровати г. списатељу, да је »субстрат ове игре поникао у нашем друштву.« Он већ одавно носи тешко бреме живота, па се јамачно нагледао свакојаких чуда. Али ми овде пада на ум Сарсе и његова баба. Лепо — вели он Гонкуру — ја вам верујем да оваких жена има, јер је и моја покојна баба тако била, само је требало, да у то верују и сви остали, који нису познавали моју бабу. Г. списатељ сам вели, да Нени испада за руком све што год хоће, па зар би њој теже било наКи Горњаку службу , у први мах разуме се малу, него излагати се некој проблемагичној евентуалности, да је Срећко утераваши је јавно у лаж доведе у неприлику? Чим се она толико брине да Белану добро удоми, значи да она према тој девојци није равнодушна, те би се и с тога разлога требала за-