Отаџбина

454

ПОЗОРИШНИ ПрЕГЛЕД

много иптензивннји. па тек колико би ефективне снаге добио онда напад г. списатеља тим контрастом према свакако рђавом браку Вршљана и Јелке Да богме, да би тада тај Срећко морао бити много одређеније нацртан и израђен. Г. сиисатељ га истина назива особењаком, али то изазива у мени слику грациозно напрћених усница каприциозне светске даме кад својом белом , маленом ручицом удари лако драгана, а њему се чини, да га је само неки миришљави ветрић ио обраму дарнуо. Срећку је г. списатељ дао највећу улогу, метнуо му у уста најважније тираде, резонавања, начинио га је речју средиштем, хтевши га очевидно препоручнти за идеал осталим младим људима. Ја не знам, како је тај Срећко компониран у Фантазији ауторовој, али по оном . какав је испао, он се врло мало разликује од Вршљана: обојнца су млнтави, неодважни, као што су, друга два, Вранко и Горњак ветропири и дрски. Отуд сам њих, као и девојке, у први мах помешао и нпсам могао I икако разликоватч све, пего у главном и то тамно само једног из сваког пара. Али ова сличност није природна, те да се виде Фине ниансе у карактеру које сваком осигуравају стриктан индивидуалитет поред општијих заједничких црта као на пр. што су она три матора момка у Димином Франсиљону. У Несуђенима на против, јунаци и јунакиње стапају се и сливају једно у друго, и немају чиме да се урежу у памет читатељеву. На представи је друкчије било разуме се за то , што сам ту имао посла са представљачима непосредно и помоћу њих разликовао личностп. Ево и сад нишући ово ја једпако имам у глави глумице и глумце — баш лично њих. Ретко ми се дешавало , као сад , да за време читања нисам кадар створитн себи тачну слику лица у роману или драми. Прочитао сам по други нут, по трећи пут, и увек ми се !1змиче, и не указује ми се ништа за шта бих се прихватити могао. Једино чиме сам Срећка могао одмах окарактерисати, било је његово признање Ненн, да се не зна удварати. Али би по њега било много боље, да н ово нисам запамтио. Кад он претендујући на слободу, да критикује друге — замера Вранку што облеће око женскиња сматра себе за бољег, не треба да има такву ману, која ће га несумњиво начинити смешннм и глупим у свакој прилици , па ма он знао Кантову Критику чистог разума. То већ престаје бити особењаштво, то је неучтивост, необразованост. Ништа нема горе од тих младпх људп, што презиру извесне конвенције друштвене под изговором неких философских начела, а у истини нису кадри да их испуњавају. Кад бих ја имао да бирам, ја бих свакад изабрао онакве, каквпх је у Несуђенима представник требао бити Вранко. То су људп бистри, умешнп , што правилно док су млади резонују : биће