Отаџбина

458

ПОЗОРИШНЦ ПРЕГ.1ЕД

у говору. Према обичним речима другога, он има малу драмску превагу, што је комичан. Због грубости, незграпности и немања укуса прошао би поред РаФајлове Мадоне, Фидијусова Зевса, прешао би преко Бетовнове симФоније еп Га ттеиг, Шекспирова Хамлета , а ништа лепо не би опазио, ништа осетио , међутим бн о свему томе хтео да даје суд тоном стручњака. Као год што ни море не може опрати крваве руке Магбетове, тако њега из вечите расположеностп, али која није весела безбрпжност младих срдаца, него неко одвратно, апатично, устајало задовољство сите животиње, не могу тргнути никакви други узроци, до они који би тргнули Петра Петровпћа Петла из Гогољева Чичикова, што се по ваздан саветује са својим куваром 0 оштроумним комбпнацпјама нових јела. Ове црте стављају га на много ниже од оног другог, који необично практичним талентом не чини апсолутно ништа узалуд. не иде никад путем , а да га нпје тачно одредио у напред. Стрпљив је, поред силно развијене амбиције, па се задовољава плодом кад дође, а зна да доћи мора, са свим ио рачуну. II онда кад изгледа да је, превиђајући корист, иронустио коју прилику, бацпо је око у потаји на мпого бољу. После овога резоновања и после довољних и опширних примера, види се без икакве сумње, да пма специФично српских драмских карактера, само нема поете да их обради, да компарујући се уз Хајна с богатим трговцем што задовољан трља руке и шета се између сандука, буради и дењкова у своме стоваришту, упозна у њима праве своје људе. Обрада други је моменат који хоћу да нагласим, и друга замерка Г. Дру. М. Јовановићу, који није добро обрадио своје личности. У њима нема живота, не види се личпост сама собом, већ списатељ, и то не његова душа, него његова. морална начела. Г. сппсатељ је, моралист, а не песник. А.ш само под руком песниковом, ја чисто видим како се нпжу, логичне, довољно објашњене сцене пуне жпвота и појезије, као кад се одмотава клупче конаца, из укрштених акција правих, драмских типова, женских и мушких. У мало ннсам заборавио последњу своју примедбу Г. Јовановићу, која се тичс дикције у Несуђенима.. Она је могла битн лепа због збијености и архајичностп неке — ја то волим — да је госнодин нпЈе местимице покварио перазумљивошћу и нејасношћу п честим оваким Фигурама : »развући лпце као човек, коме досуђује у стомаку ускисло вино.« Можда господину као лекару није оио ништа ружно, али нисмо ми сви лекари. То упоређење није гребао метнути баш да се оно и говори, јер се много што шта говорп, па ником не пада на ум метути то све у књижевност. Укус је један