Отаџбина

486

В Е Т А Р

исписани у сваком бу&вару ; а држали су их впсоко, с иоуздањем и с мало кокетним ионосом, као витез свога доброга сокола. Није било никаког питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и иросто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религијозним осећањем, Моја се мати мало и слабо кад шалила. По један пут у годнни дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом дедету : «куждраво моје, ти слусас маму !» али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала : «тако сам те мазила кад си био мали!» Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем : «мамо, седи ти ! Идем ја мало у каФану, чека ме Јоца доктор !» — Седи, бога ти, да се мало разговарамо ! Жељна сам те, бога ми ! Хоћу том твом Јоци да кажем.... хоћу да му кажем. .. треба вп, брате, обојица да се жените ! Мене као стид : — Е, бога ти, мамо, боже здравља ! Док будем имао већу плату! — Доста је хвала Богу паметноме Кад ако бог да будеш имао деце, стићи ће и боља плата. Ја се још више стидим, али се куражим : — Е да богме, а чиме ћу хранити децу ? — Бог с тобом не говори тако ! А чиме други свет своју децу храни ? — Јест, али ако ја узмем сироту ? Моја мати се успрси на столицн, уозбиљи се и свечано ме гледа : — Бог с тобом ! Нека је она срећна и ваљана. па куд ћеш већег богатства ? Ја се сасвим ослободим : — Ама бога ти, теби би било свеједно баш ако бих. се ја оженио и без новаца ?