Отаџбина

31*

В Е Т А Р

487

— Бог с тобом шта говориш којешта ? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога ! Оиа се иначе ннкад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч «бога ми !» Ни нначе није она марила за каке свечане изјаве. Алп је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као кад је говорила о томе где су јој ствари, и како да је обуку кад умре. Због тога ме је нешто копкало да погдешто поведем разговор, само да је видим у таком расположењу и да чујем да и она рекне : «бога ми!» После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару ; а она ми прича. Прича се увек морала свршити «моралом,» који она у осталом не интерпретпше и не гура ми га под нос. Иије бар никад рекла нешто налик на «ова басна учи,» али је за то ипак волела да снажнија места истакне и понавља. —Волела је на пример да прича како Аранђео није послушао бога, те узео душу неке самохране бабе, а поштедпо мајку ситне деце. Тада га бог шаље те му «са дна мора» доноси и разбнја камен, и унутра су два жива црва. «А ко се за њих стара?» пнта бог. —• «Ти господе !» одговара Аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат дигНутим, звонким гласом и испруженим кажппутом ионавља тежину, «морал» прнповетке : «чујеш,» каже «ко се стара за ова два црва?» а Аранђео се узврдао, поцрвенпо,' гледа преда се : «ти, господе ! Ко него ти?» Обично после таких приповедака ја сам њој давао Касију Царицу или Доситијеве Басне, па сам ипак ишао у каоану, да се нађем с Јоцом доктором. На женидбу наравно нисам нн мислио, а о Аранђелу сам и израније имао тврдо уверење, да је он од те његове аФере сама, слепа послушност.