Отаџбина

488

В Е Т А Р

Волео сам јако мога друга Јоцу доктора. С њиме сам нровео детињство, и мислио с њиме лећи и на чамову даску. — Често сам једва чекао да га нађем, па сам после пристајао и да га пратпм чак и по његовњм визитама, и да га чекам и пред туђим вратима. Дао сам се малтретисати и његовим латинским речима и реченицама. Шта ћу ? Волео сам га, па сам све подносио ! Једно после подне ја сам се као и обично шетао с њиме. Он ме доведе у болницу, где ја обично седим у његовој «канцеларпји», док он не обнђе и не види има ли шта ново. Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изпђем, и станем шетати дугачкнм ходнпком. Пе знам за што, алп ннкад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко , тамно , мистерпјозно ! Гатке из детињства : о доктору, који убија здравог читавог човека само за то, да видп како је могао оздравнти од некаке тешке болести ; п о другом. доктору, који се дао исецкати на парчета, па закопати у ђубре , и кога су после нашли здравог и читавог. али с тога што су га нрерано откопали , био је тек као са свим мало, новорођено дете ; приче : о рађању са сабљом на руци, о «лековима од смрти» о ожнвљавању умрлих и о сахрањивању живих, о гујама у срцу и — сто којекаких будалаштина ! Све се то потенцисало у једну моћну гужву и клупче, и тако ми се чинило, да би се то све иочело снурати н одмотавати, чим бих ступио ногом у собу где су болесници. Баш сам ја, шетајућп по ходннку, почео о томе размишљати и надати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе, и видевшп ме у ходнпку, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно! Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак, којн га је пратио, отвори једна врата. Мене би стид.