Отаџбина

В Е Т А Р

489

— Изволи! рече Јоца. — Хајде тинапред! Ои уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворшие врата. Вндео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком. Крај кревета мали сточићи с чашама, пљуваоницама, медицинама и понудама. Момци у дугачким белим кецељама, и меким ципелама лако ступају по поду и пажљиво гледају у Јоцу. — У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета. Два или три била су празна, у другнма су лежали болесници. Неко је од њих био покривен и преко главе, неко је повисоко лешкарио, неко седео. Чини ми се да су подједнако обучени, али нисам видео како, само сам приметно велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу, што држи пљуваоницу под носом, и што му је спреда на два места крвава кошуља. Знам да је у соби била тишина. Сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали му махом кратко, али не знам шта. Још ми се учинило да су га с поштовањем и поверењем пратили од кревета до кревета. Па добро ! Па шта је то врага што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро. услужени су. имају ваљаног лекара! Па онда ето ја сам ту, ја све то гледам Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства, што ми и сад матором не дају дисати! Није могућно тим пре, што је основ мистерпозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца! Није то дакле оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко! Ја сам с неком тугом и плашњом гледао изболела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа шта је Јоца говорио с њима. Ннсам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено,