Отаџбина

490

В Е Т А Р

тужно, влажно, мекано, као она цицварпца што је болничар скиде једноме с образа. Ајаох ! Страшне слике ! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама, и гледао је у нас! Ох, Воже! какав је то поглед? Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за чнтав педао поврх нас. И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице! На њему је било нешто тужно па — не умем вам друкчије описати — па весело! Поверљиво, благо, кураншо па десператно. А све скупа тако страшно, нејасно и укочено. И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак. Он ириђе с нуно озбиљности и љубави болеснику и пружи му руку: —т Како си, брат-Ђоко? Болесник докопа срдачно пружену руку обема рукама, поклони се онако седећи на кревету тако дубоко, као да је хтео пољубити у руку лекара, па, гледајућп преко главе моме другу, одговори гласом, у коме сам чуо поверење, десператну наду, слепу преданост.... — Добро ће Бог датп! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесннкове. На табли је стајало латинским речима, а но моме преводу «сушење очњег живца.» — Е да што осећаш боље? рече Јоца гласом, који је требао да показује индиФерентност и поуздање, а у коме сам ја ипак чуо усиљавање за тешење.