Отаџбина

В Е Т А Р

491

— Бол>е хвала Богу! рече болесннк. Баш осећам кад ме господнн помоћник удари на ону телеграФску машину да ми вади ватру и да ми раде нерви! Ја дрпнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: «3ар баш нема никакве наде?» Јоца познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и одапевши даде ми знати: «ич!» Неки ме хладан зној обузе. Ја побегох пз собе и седох на једну клупу у ходнику. Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! рекох ја. Већи је онај горе и од мог друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик. — Јаој, моја мајко! Ах! II књига живота поче ми се отворати. — То ли је оно што ми тако притискује груди кад вндим ове људе! Онн имају истпна све и свја, па ипак они немају нпшта! Онн немају свога болећега, немају.... мајке! — Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему? Јели то беда, јад, невоља, чемер што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе ? Зар ја нисам видео стотину слепаца, па ипак ме ннједан није потресао више од ког гроша! — Јаој, та ја њега познајем! То је чекај молим те!. — То је Не, не! Откуд бих га познавао? Не може бптп! Јоца изађе и узе ме испод руке. Он преко рамена нареди још нешто помоћнику, називљући болеснике познатим начином: «број тај и тај » — А он? рекох ја. Јоца ми погледа у очи — Број 17' Њему, брате, ми чинимо само оно, што је у нас реч «утехе ради.» То јест заваравамо га да не