Отаџбина

492

В Е Т А Р

остане без оне једино жнвотворне и божаноке медициие, без наде! Ућутасмо — Али ја њега ипак познајем! Или га ваљда познајем по оним мојим величанственим молитвама, кад ми је било дванаест година; или по оном погледу коме не достаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора; или по Шекспиру ; или.... тек ја њега познајем!... Али ннје за бога, не познајем га! Чим изађосмо из болнпце сретосмо нашег друга Мишу на Фијакеру. Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали.

Купање ожпви човека и опет га њиха и успављује. Ја сам с мамом слатко вечерао. У неком полусаном, галичљивом и слатком расположењу слушао сам после вечерењене тпхе приче о «катанама", о владици, што је у самоубилачкој намери скочио с горњег ката кроз прозор и остао мртав на месту, о Ђорђу што је радио с мојим оцем, о моме стрицу који је се- разболео и умрво чим је на стару кућу назидао горњи кат. и још о многоме којечему. Мало пре окупан, крај чаше вина, кроз дим од дувана, љушкан њезиним слатким причањем — гледао сам је и мислио. Много сам мислио, много! И много сам хтео да кажем и казао бих много да ме није, не знам зашто стид! Да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао казао бих јој : слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче : «јаој, моја мајко!» Па окај! Вестрага све ! Није ни моје срце бачванска равнпца, Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул, што га ти још чуваш у орману?