Отаџбина

В Е Т А Р

493

Онда ми је она прпчала о њеној свадби. Ах, како је она то умела да прича ! Са свнм, са свим друкчпје него Густав Дроз! И тако полако претурисмо десет сати. — Спава ли ти се, дијете? — Бога ми ми се спава, мамо. Купао сам се ! -— Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, каже мама, ја ћу угаситн свећу. Знала је да ја то волим. Је ли то моје подмлађивање , спомен на давно прохујало детињство , али мени је тако мило кад ја склопим очи , предајем се покоју, отпуштам стражу и опет знам да мајкино ухо слуша сваки мој дах. да свећа још горп, да њено срце шиљбочи. Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило. II Мојснло илиџар цеди лимун и струже со с киФле у басен. Бућ ! Одох под воду! Јаој, ала ме нешто гуши!... удавихсе!... јаој ! — Нешто ме хладно дохвати за перчин и извуче. Јаој, оне очи! — Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш па јаучеш ! Хвала богу! Али кааквјето сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави. Ја скочих и исправих се у кревету: —- Мамо! — Шта, брате? — Видео сам онога.... онога.... како се зове ?.... онога чича.... чича Ђорђа! Јест, чича Ђорђа. Знаш онога? Ја сам био мали. Онога што је радпо с татом! Знаш ? Сад н моја мати скочи из кревета: —■ Ђорђа Радојловића ? — Њега !

Сад се морамо вратити натраг. Натраг са мном за читавнх мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја