Отаџбина

494

В Е Т А Р

сећања о чича - Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте! Ја ћу се трудити да будем кратак, тако кратак, како само може бити кратак човек који долази код сараФа, да за једну монету узме другу, која му у онај час треба. Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи и ово је у кратко моје сећање и •— наш разговор. Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радно је ортачкн с Ђорђем Радојловићем. Не знам колико су година били ортаци, али у то доба, пре двадесет година, појави се код нас ватра из магазе! Ја нећу да се унуштам у све у оно доба могућне комбинацпје аоткуд ватра?» Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џеФердана на калФа-Јешу, и како је тај Јеврем био банбадава три месеца у апсу, нећу да.... али не ! Нећу баш ништа! Дакле ватра се прво опазила у магази. Одатле она дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом, и од куће осташе само наше две собе. Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре! А Ђорђе, како мама вели, ни мање ни више него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар! Али шта је с Ђорђем, који сад у овај пар гледа у таван, кад хоће да вас «прогута погледом«, шта је с њиме било? То зна у неколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је нрво ушннуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутра: дан погурен дошао нашој кући и —■ смејао се! Каже: «виде ли ти, сека - Соко, нашу лимунацију!» Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео са свим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени. Са свим се лепо сећам тога сомуна и онога везпкатора , што су га залепили тати. Бадава! Ја сам