Отаџбина

В Е Т А Р

495

видео престрављено и исплакано лице моје мајке, с тајанственим осећањем слушао реч «везикатор», мирисао паљевину и чађ , али ипак онај хлебац , што га донесе чича-Ђорђе , необично ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречом оне за нас пуне значаја речи и слпке, што смо их ми угљеном писали по зиду од школе Често је, каже ми мати, доносио чпча - Ђорђе сомун испод мишке, и куповао нам дрва, све док, опет његовим настојавањем, не би покупљена вересија, и «ми» се разортачисмо , па ја с мајком дођох тетци у Београд, и пођох даље у школу, а он оста у Н. Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија он поче опет за се радитп. Жена му умре, и он оста с јединим женскпм дететом сам у свету. Тада он узе своју удову сестру у кућу и пуних седамнаест година не скпдајући ни дан ни ноћ с колена закачке, бог зна те не би и опет дошао до зелене гране. али га очи иочеше издавати! Он потрча и бабама и лекарима, и не жаљаше ништа говорећи : «на што ми. брате, и руке кад очију немам?» али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке , али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или као што бабица још утешљивпје и убедљнвије рече да «апелирају.» Ђорђе или управо његова сестра, нродаде све ! Извадише неки стотињак дуката и дођоше сви троје у Београд. Лекари му рекоше да се не може оперисати, него се може не знам шта друго покушати, али за то треба да лежи у болници. Он пристаде. Сестра му с ћерком узе стан у блпзини, а он с поуздањем у бога уђе у болницу. У болнпцу, ту, где сам га ја опазпо.