Отаџбина

496

В Е Т А Р

— Дакле ти велиш видео си брат - Ђоку у болниди ? Баш њега ! — Њега! — Куку мени ! А шта му је? — Не види ништа! —• Помакни се с тог места, дијете! Како наопако да не види ? — Не види нигата! рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.... има ли му.... лека?.... Шта каже твој Јоца? — Ништа!.... каже осушио му се нерв каже срж од ока осушила се!.... Ја почех готово гласно да плачем. И моја мати. — Па где је, где је? — У болници. — Знам!. — Али. може ли му се отићи!.... ТТТ то год однети? Понуда? — Може Ја ћу казати Па иаш Јоца ? Видео сам још како се «плави од истока". Осећао сам како чича Ђорђе не види то плаветнило, и — кад сам се пробудио — видео сам да је девет сати, и да је моја мати забрађена држала под мишком једну велику плетеницу и у руци боцу с вином. Тога дана била је недеља. Нисам морао ићи у канцеларију. Кад сам се пробудио осећао сам се уморан и разуме се одмах сам себи објаснио свој умор неспавањем а неспавање опет Ђорђевом судбином, који као да ми је постао рођак у неку руку. Али кад сам видео маму с хлебом под мишком и с боцом вина и моја се „савест» умири, и чим је пољубих у руку и рекох «с богомР ја опет заспах. Бог зна докле бих ја спавао, да не чух њене речи: — Хеј ти, лењштино! Дижи се! Осетим и руку мамину како ме чешка по коси. Одмах се дигнем.