Отаџбина

в е т а р 497 Кака је бпла мама ! Како блага , лепа, тиха, озбиљна, свечана! Причала ми је много. Пола кроз сузе, пола опет намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима. Своје је приче зачињавала својом философијом о жпвоту, образу, о срећи, о усуду и тако даље, а све се то опет наравно свршавало једним великим богом. Ја сам тога дана нешто упамтио што нпкад заборавити нећу и не могу. Видео сам са свим изненада и зачуђеп да је она налик на чича Ђорђа. Ја не знам како то да вам кажем, како да опишем, али је сличност необпчно јака ! Много сам о томе мпслио и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај нсти израз лнца, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — бога ! — Отиди опет кад стигнеш! каже ми мама, отиди, јави му се, обиђи га сиромаха док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг ! А што ? — Бога ми у оној муцп и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу ! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим Нисам хтео нп каве пити, него одмах отрчим у болницу. Било је већ близу подне. Јоца је био, како ми рекоше, одавна свршно визиту и отишао. Ја се јавим помоћнику и уђем у «малу собу". Али тек што сам био отворио врата и видео онај значајан поглед, који, кад су врата шкрипнула беше укочеио управљен новрх њих — тек сам велим одшкринуо врата, а неки затворач, који осећам да је унутра, у мени, хтеде мх против моје воље и силом залупити и оставпти ме напољу. Ја јуначки отворим широм и ступим слободно унутра. Али не умем да корачим. Рекох да сам Фаталиста! II тада ми се учинило да се нешто значајно са мном збива, да се моја судбина решава.