Отаџбина

С Л II В Н И Ц А

517

«Ја знам како је сада непопуларно казати за се и ја сам био за рат , али би било кукавички не примити део свога крста..«Бугарска нас је тако изазивала, кињила и понижавала, да би ја и данас иристао да се дигнемо и да сви изгинемо. да се цео народ српски истреби или освети. И ја сам, као окружни начелник писмима својим од 30 Септембра и 3-ег Октобра 1885 доиста подстрекавао минпстра председника на рат.» «У реду је дакле знати како су наши војни кругови мислили о нашој војној снази ? «Што се мене тиче, право да вам кажем . а можда ћете овом наћи иотврде и у неким нашим разговорима у Пироту, ако их се сетпте, ја сам трнуо гледајући ону гааку људи, која се дигла да иобеди један народ у часу његовог ентузнјазма за своје уједињење. И, у Формалној бризи за срећан успех нашег оружја, гледао сам сваком могућном приликом, на благ и приступан начин. да бар обратим госиоди официрима пажњу на тегобу задатка. Алн сам свагда нашао на чврсто самоиоуздање»• «Тако памтим када сам који пут , у кругу ОФицира ХУ-ог пука, говорио да улазимо у рат веома тежак и опасан, и да г. г. ОФицири треба добро да притегну опанке, те да се не врате са крвавим главама, мој уважени проФесор мајор Михоковпћ подвпкнуо ми је : — Јеси ли чуо, море, ако с мојим батаљоном и то с пушком на рамену не дођем пред бугарски ланац на четири стотине корака, хунцФут да сам ! «Мислио сам да су старији хладнији. И једном, када се усудих о томе говорптп у кругу највиших Официра, г. ђенерал Милутин Јовановић полагаше само велику важност на увећање броја официра, а пуковннк Бинички предусрете ме одсудно : «— Зар нас да бију баштованџије ? Ха, ха, ха, ти си лудак ! ОТАЏБИНА КЊ. XXI. СВ. 34 33