Отаџбина

518

С Л И В Н II Ц А

«— Али молпм вас г. пуковнпче, — бранио сам се ја — ако презирете њихову војску, за коју сам слушао да је добра, не презирпте народно одушевљење. Сетпте се како је бесни ХаФис-паша прошао' од снротиње раје... «Аја ! Бадава — беседе су биле готове : у рат се иде с нушком на рамену против ћирамиџпја н баштованџпја.,. Тај се концепт није смео кварити «Све је било опијено некаквим неразумљивим одушевљењем. «Морам вам казатп један једини изузетак. Једнога дана доћиће у начелство мој пријатељ капетан Аца Машић. «Тај ОФицир јединп изнео је предаме своју страву : да ћемо зло проћи у овоме рату, н када је нашао у мени једномишљеника, открио ми је своје уверење : да је доле рђаво, а горе претерано одушевљење, које не да к себп прићи, а камо ли дебатовати о питању рата. «11 тако уђосмо у рат с много самопоуздања а с малоразмишљања. «Пошто се свршпо првн дан рата, вратпо сеиспред Цариброда наш Тотлебен, потпуковњш Михаило Магдал енпћ с оваквим уверењем, које је мени иа ћошку код ч есме казао : « — Бадава, рат овај нема за ме пнтереса, Бугарп беже као стока. Хорстпг их јурп са запрегнутим батерпјама свога пука, За гри дана смо у Софији. Чисто ме је стид што су такве кукавице! — » ссМени се лед отопи с груди» вели г. Т. Поповић завршујући овај увод свога писма. Али та југовина на његовим грудима није дуго трајала. Ми смо видели како се брзо лист преврнуо. . . Ннтересантно је да је онај нсти пуковник Бинички. који је пиротском окружном начелннку и р. артиљ. мајору казао де је лудак што мисли да нас Бугари могу победити у овоме рату, завршио своју званичну релацију о том истом рату од речп до речи овако :