Отаџбина
I
НА ПРЕСТОЛУ
7 9
овим брдима било је већ хладно. Пред камином седео је краљ и гледао у ватру. Како пламен лиже и пламенови се једно у друго силиКу! Он ,је неколико ггута устајао и опет сео. Испод јеленских рогова беху таблице и на њима означени дан и име срећнога ловца. Дугачак низ предака умножавао је ове знаке цобеде. Кад би се сад на један пут једно с другим чуло пуцање пушака, звуци рогова и лавеж паса, сви гласови што се чују кад падне дивљач , таква ларма не би то.шко збуњивала ум, као што су сад свакојако мисли буниле главу у краља, који је њу на руку наслонио. Он се подиже, читао је час овде час онде записе. Он се могао поносити силним прецима: они беху јаке снаге и у лову и у пијанци они би такав догађај заборавили и преболе.ш, што тебе обара и одузима то твоје мужанство и краљевско достојанство. Јесмо ли ми постали мањи, слабији и малодушнији ? Краљ опет седе и гледао .је у ватру. Он се сам на се љутио, па ипак није могао собом да влада. Ми нисмо више они стари. прости људи, који су умели да пређу преко онога што се догодило. Зашто нам наши преци остављају само понос на њихову снагу, а не уз то и ту просту снагу ? Шта се догодило ? Неверство се не може више избрисати. као што се пи мртвац не може у живот повратити. Оећање на прошли живот , који је онако срећно ирошао, поднже се као да је хтело рећи : то не сме бити , то не може бити. Сме .1И она својим животом мој живот тако упиштитп ? А она га је разорила. Из тога живота не одмиче једна смрт. Ја носим у срцу једну лешину, једно убиство. Он пружп руку ватри, оне му беху хладне. Ватра је горела, али руке му није грејала, срце се у њему леди.10. Има ли Бронен право , што у рђавоме види само последицу, моје дело? Он се на један пут насмеја , јер му кроз главу сину мисао : какав би хаос од крви и смрти био цео свет, кад би свака таква погрешка имала и таквих последица. Колико хиљада - .. Кроз душу му прође једна реч , као мелодија, коју је казала једнога лепога јутрм краљица: „Ко чини неправо, то чини за се и чини га први пут на свету. с< Ах , зашто ми осећамо тако дубоко све што је узвишено , а наша дела нису потпуна и још сугора? У погледу који је упро у ватру нестаде слике жене, а издиже се слика пријатељице и с њом се мешала Фантазија усамљенога, и тонула у дубину језера.