Отаџбина

Р Е М 0 Н

367

Маркиза седе на једну стену обраслу маховином и стаде €е заносити посматран.ем овог дивног изгледа. Нисам се могао уздржати а да се не дивим њеној ванредној леиоти. Угрејана ходом, обојила је бледило свога лица ружнчастом бојом; очи јој се сијаху мрачним сја.јем , који одаваху њене прне зепнде. Нурпурне јој усне изгледаху као да дишу животом; ладна статуа оживела је. Она беше сјајна. Појимећи утисак који је чинила, иромени кокета љуико свој положај ; па ми за тим смептећи се рече: — Реците ми право, г. Дегранже. Да ли ваша мизантропија иде чак до презирања дивоте овога предела ? — Не, госпођо , ја се дивим ; но можда је моја осетљивост у том погледу нешто хладнија од ваше с' тога, што ја свако јутро гледам ове лепоте. — 0! ја не верујем ни једне речи о вашој осетљивости. Ви сте од оних смртних гордељиваца , који живе и сувише повучени у свом презирању, да се ништа лепо не може ни удостојити њихова дивљења. — Ја сам , госпођо у годинама , у којима још немам права да будем мизантроп , а ви ми чинити неираво , ако мислите да сам горд. Највише ако сам смотрен. — Разумем ја ту смотреност: тоје финоћа! А зар није то презирање одбијати пријатељства која вас траже? — Зацело , госпоћо , то је по каткад презирање, одговорих мало збуњено , јер сам се осећао лабав у таквим изјашњењима ; али је то често и дискреција или скромност — Ако није и антипатија! рече она. — Признајем да ваља и тај осећај примити у општу философију. — Молим вас, г. Дегранже, о коме говоримо ми?... рече она смешећи се. — Па ја мислим о човечијем срцу, госпођо! одговорих што сам могао наивније.