Отаџбина

Р Е М 0 Н

369

Нисам знао шта да кажем; био сам утучен бистрином ове жене. — Заиста, госпођо, промуцах, довели сте ме у неприлику мишљењем, које је о мени у вама зачело моје чудновато понашање!... ја сам сањаличке нарави, рекосте ви ту је моја велика погрешка.... — То значи да сте ћудљив! Али ја сам се каприцирала, да вас исповедим. Тако велика наклоност ка самоћи није природна. Од толико времена се трудите, да ме избегнете. Од куда тај наступ дивљачностн ? Да вас нисам, можда и нехотице, увредила? Беше у тим прекорима толико пријатности, толико поверљивости, да ми је заиста било тешко изговорити се за то немарношћу. Истина, ја сам од Маркизе добијао само знаке симпатије, и, пошто моја смотреност могаше наћи извињења само у једном тајном осећању које лми беше тешко открити, требао сам да се сачувам шта сам боље могао, бар учтивошћу, од хладноће, која би се с правом могла назвати неблагодарношћу. Љубазан дочек учињен Мари, већ ме је склонио на благост, и више пута сам себи пребацивао због суровости принципа, чија ме је претераност чинила неправедним. Ништа није дошло да оправда немпр, који ме је снашао кад сам ушао у кућу свога оца; живео сам ту непознат, и моја снновља осетљивост огорчи се против уображених гољења. У осталом, у пркос моме уображеном непријатељству, морам признати, да ми је у души годило поштовање ове дражесне маркизе. Нисам дакле могао, да останем сталан у својим назорима; ублажих се и постадох љубазан. А за тим ваља, рећи, галантерија није само деликатност васпитања, она је еладостраетност која има својих дражи: женска грацијозност може да заведе најсуровијег стојика. Ленота не мора да убеђује: она очарава, а речитост два лепа ока продпре у свако срце.

ОТАЏБИНА КН.. XVII., СВ. 07 >11