Отаџбина

370

Р Е М 0 II

Ма колпко да моја одбрана беше замршена, госпођа Керандрејска беше толико нлеменита, те је прими. Међу тим не знам какав ми потсмешљив тон наговешћаваше, да она потајно сумња у моје изјашњење; могло би се мислити, да је она, слутећи да има неке тајне у моме животу, хтела да ме охрабри, да је откријем: она ми се нотсмеваше речнма, које скрива.ху значај онога што хоће да се ка.же због онога што она називаше мраком , толиком постојаногпћу , да сам једног тренутка помислио, да она помишља на моју љубав. Најзад, кад се лдше да се врати у Езирол, рече: — Сад, кад смо постали пријатељи, призиајте, да сам заиста добра; јер у месго да вас казним, због ваше нељубазности, такође хладноћом, прва вам пружам руку. Међу тим не варајте се, рече она претећи ми грациозно прстом; п ја сам ћудљива, и сувише сам горда да бих два. пут учинила такав поступак. Дајте ми вашу руку и хајдмо у село. Иђасмо весело.... Дирала ме је што ме је тешко укротити. — Знате ли ви, рече она, да сам кокета, могла бих сматрати за част, што сам причинила тако лепу забуну! За цело вам причињавам страх: и, Бога ми, ма колика да је моја скромност, не бих могла да верујем да сам страшна... Него умирите се, ја дођох и вас ето спасеног , додаде она смејући се. Па, рекавши ми збогом, остави ме. После тако срдачног доказа пријатељства. моја смотреност или моја притворна бојажљивост не имађаху више оправдања, и морам признати да сам то пријатељство примио тим драговољније, у колико ме је и сама моја љубав на то гонила: појављивати се у салону само оних дана , кад је Мара тамо, значило би издати се. Шта више, моји односи према оцу, приближени заједницом нашпх иптереса , узеше карактер готово пријатељски; како бејах скривен својим ин-