Отаџбина

Р У Ч Н Н Р А д

433

трам :-!а највеКи, за „неопростителан" грех, ако дете код руку оетане сакато у рукама, код очију — без очију, код ума ■— без ошгроумља! Наше ашвотиње имамо у природи, па их је боље тамо проучавати, но на шареним, мајушним, немим сликама; наше биљке је боље у пољу проучавати, но у школи са мртвих слика. Стране животиње п биљке могу се за нужду изучавати и упоређењеж, и помоћу иростијих слика; а што не може ни овако ни онако, не мора га ни знати један ђак основне школе. Ал умети се у сваком иоелу наћи, то треба и лора знатн. Исто ]е тако и са далеким и мало познатим земљама. Дете заисга неће бити паметније, ако види нашарану Аустралију на великој карти , но кад је видп на глобу, или планнглобу, или је нпкако и не види нашарану, већ му се лепо опише речима Али ће битп, буди уверен, паметније, и већ ће впше оно само вредити, кад умедне , ако ништа више, а оно макар само да лепо уреже писаљку, и да ушије свешчицу за писаље. Оним је запамтило дете једну неразумљиву реч више, и добило једну магловиту преставу више; а овим је научило нешто од вредности, научило неколико целисходних покрета руку, што Ке му небројено иута у животу бити у разни.и радњама од иомо&и. Немој, синовче, само да ме рђаво разумеш. .Та не иоричем никако огромну важност иаставних сресгава, ја не поричем, да је без наставних срестава настава скоро немогућа ; али само ја говорим о нама и о садашњем добу, и тврднм, да је за нас сада прече ово но оно. Овде се тиче нашег насушног леба. Нама прете странцг, и они културно јаче развијени од нас, да нам отму и ово парче окорела сува леба, што је данас пред нама на светској трпези, и ја тврдим, да је нама прече, да ми то парче леба боље попрпстегнемо нашим ручицама, и да га боље осигурамо, но што је то сада случај; па ћемо се онда машати и за оно друго, гато се налази пред нама и око иас на'овој пространој светској соври. Ја само тврдим, да нам је данас нужнцје, да на ово обратимо већу пажњу, но на оно — и ништа више! Ја никако не тврдим, да због овога, треба оно са свим забаталити. Ти ме дакле нећеш рђаво разумети је л? Ако ме не разумеш рђаво, ти ћеш признати, да сам у праву; не признага ли — значи, ниси ме добро разумео. Ндем даље. Једанаеето противничко мишљење могао бих са мирном савешћу да ти и не наводим. Оно не важи млого за нагае прилике. Али опет ћу га навести: једно, целине ради, а друго и за то гато се п у нас може наћи људи, који бп ово мигаљење у згодној ирилици употребилн на своје цели. Оно гласи: ОТАЏБИИА КЉ. XVII., СВ. 67 -МА 29