Отаџбина

Н А П Р К С Т 0 Л У

443

— Ти си правп човек — рече она и сада плакаше тако, ла су јој сузе потоцима текле низ образе. — То је добро — климну старамајка главом на Ханса, — то ће олакшати глави; ја сам се бојала да јој се понело у главу; сад је све добро, сад ти можеш ићи. Ханс изађе. Стајао је на прозору и бленуо на поље у кишу. Ако ти умре жена, или ако остане жива али буде горе него да је мртва, ако она.... он није смео да измисли до краја ту мисао, него се ухвати за косу која му се беше накострешила. Стара мајка пзађе н рече: — Хвала Богу она је заспала; ако ово добро нрође, онда смо све прекужнли. Није то шала што се њој десило, она је на један пут пренесена из двора овамо, из самих одликовања и мажења у сред најгрубље пакости , п онда наравно морао се у њој јед накупити ; хвала Богу те је сад пукло. За нас је права срећа што су се људи тако одмах показали неотесани. Веруј ми, без тога, ма колико да је она добра, ништа јој по кући не би било право. Тако је тешила мајка, а Ханс само климну главом. Валпурга спаваше, образи јој беху као ватра. Ханс носаше дете у наручју и дуго стајаше крај ностеље своје жене, посматрајући .је. Тек у по дно стиже доктор , он нађе Валпургу будну, али јако малаксалу. Он нареди најстрожија средства и већ после два дана Валпурга беше потпуно здрава. Сада је тек она увидела, над каквом се провалом налазила и како је сретно преко ње прешла. Сад се тек осећала потпунце дома и весела у сваком домаћем послу. Стара мајка и Валпурга перу рубине на језеру. — -Јес, то .је наш посао: све у чпсготи држати, рече Валпурга.