Отаџбина

Н А Д Р Е С Т 0 .1 У

445

Она се врати своме брату и поздрави га још једаи иут добродошлицом. Човечуљак сгаде се жалитп како му је ужасно тешко зарадити кору хлеба; стара мајка оде с Валпургом у сарачану иа јој рече : колико си оно ти хтела да ми даш новаца да одем на пут до у постојбину? — Колико год вам треба. — -Ток, реци ми, колико ? — Да ли би десет форината било доста ? — Доста и сувигае. Дај ми одмах те паре. Валпурга предаде јој десет форината, па онда рече : — Али, нано, ја вама нисам ништа донела из престонице, ево још неколико златника, узмите ово те поклоните коме хоћете. Ја знам да је вама најмилије, кад можете коме што да поклоните. —- 0, дијете, како ти мене знапг. — 0, господе, сад . могу и ја да иоклањам! Од тога ништа лепше нема на свету. До сада ви'ш никада нисам могла никаквом сиромашку ништа да учиним. — Ама нано, како можете тако што казати. Зар ви нисте и дан и ноћ бденисали код болесника ? — Па то није ништа, -— то није новац. — То је витне него новац. — Може бити, пред Богом ; али пред људима — јес' чула, моћи поклонити новаца или оно што вреди новаца, та то усрећава. И мени су некад поклањали. Не знаш ти шта то значи, кад се две руке дотакну, па једна даје а друга прима, а има ноклона који су као врео лебац у желудцу; и он засићава, али лежи у њему као олово ; али оиет има и добрих људи, од којих примити поклон права је благодат. Такав беше отац Груберсепов , а такав беше и гроф Еберхард вилденортски отуда иза Гамсбихела. — Та то је отац моје грофице — прекиде је Валпурга .