Отаџбина

44(5

Н А II Р Е С Т 0 Л У

— Хвала Богу, њему ће се платити на његовој дедп. Не заборављам ја ласио ни једно име. Јес', еле од обојице сам ја примала иоклоне, а сада ћу ја место њих да ноклањам даље. Днјете, то ти нећу никад заборавити. Даривати то је небо, на земљи. Али гле, ми овде стојимо и торочемо, а у соби чека мој брат као сирота душа пред рајским вратима. Оди са мном ! Одоше у еобу. Мати предаде своме брату златицу од десет Форината и рече : — Ето, узми. Сад не морам више ићи у постојбину, моја је постојбина к мени догала. И ако никада за живота не видим више моју постојбину — све једно , ја сам мога брата опет видела. Ето, Перо, овај новац требао је да буде мој путни трошак — узми. — Џиш-ш-ш-ш ! — учини човечуљак као кад чвркне у лонцу. : — Шта то значи ? — упиташе мати и Валпурга заједно. — Џиш-ш-ш-ш ! — одговори Петар. — Ама, Бога ти, шта је теби? јеси ти луд? — упита стара мајка, у које се весело лице на мах иромени. — Џиш-ш-ш-га! — одговори катранџија опет: сад ее и Валпурга наљути и упита гата значе те будалаштине? — 0, ти мудрице дворска — проговори најзад човечуљак. — Зар ти већ више не знаш како цврчи кад кане једна кап на врело гвожђе ? Видига, тако је мени с овим парама. —■ Стара ма.јка етаде му пребацивати како је незахвалан, кад мисли као и остали људи , да Валпурга може еада да обогати цео свет; та он би требао да се радује, толико новаца није он никада на један пут имао. Петар у место сваког одговора стаде опет да чврчи. Валпурга оде у сарачану и донесе јога једном толику исту суму, а њен ујак рече: