Отаџбина

456

НА ПРЕСТОЛУ

да у оној кућици има пуно скривених врата и иодземних ходника, тако на један пут нестане старамајке, док тек онет не искрсне па нити знапг где је била ни од куда је дошла. Тако је п сада беше нестало, и кад је Ханс и Валпурга стадоше по целој кући звати, не нађоше је нигде ; кад се вратише у собу а она седи у соби. — Нано, имамо нешто добро да вам кажемо — поче Валпурга. — Ја видим сама највеће добро — рече она — ја видим да сте вас двоје у слози и љубави, веће ми добро не треба ! — Јок, нано, то морате знати. Јесте л : и када помислилп, када сте били слушкиња на Фрајхофу, да ви можете постати газдарица на том огромном имању? —• Није ми то ни у сну могло доћн у памет! — Е, сад ће то да буде! Валпурга и Ханс стадоше јој наизменце причати како пмају толико пара да могу да купе цео Фрајхоф и да га исплате свд готовим парама, и да је иогодба већ свршена, јер је Ханс уговорио само недељу дана за теслим. Мајка Беата укочи се када је то чула. Она склопи руке а у лицу јој беше пуно бола. — Нано, зар се ви томе не радујете ? — упита Валпурга? — Ко ? Зар ја? Па да се не радујем? Видећеш већ. Али, дпјете, ја сам стара, па не могу више да скачем као тп. Погле она брда на пољу. Од кад она ту стоје па до данас ни један смртан човек није већу радост доживео од мене. Ја не знам шта је Господ Бог самном наумио, када ми овога живота такве радости даје. Он сигурно зна шта ради, а ја ћу мирно да носим све што он досуди. Ја сам мислила да за ме не може веће среће бити, него да се ти вратиш кући. Сада видим да може. Нека буде Божја воља: ја се враћам у постојбину. —