Отаџбина

492

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

шој, преташћеној. Напредњаци се престављају као невина јагњад, преплашена од насиља и обести радикалне, ма да цео свет зна да -су они могли рахат чинпти што им је воља, уживајући заштиту и милост свемоћне полиције. У колико је тако оптимистичко мишљење о нашој полицнји нстинито може знати сваки , ко познаје такт и васпитање наших полициских органа. Што се мене тиче, знам да је било људи, које је полиција, против сваке законптости а без икакве кривице крвнички гонила, да их је но неколико месеци др;кала у затвору, а суд их после пуштао као невине, да су неки полицпјски органи, место да бде над јавном сигурношћу, по апсанама убијали људе, и вршили над народом, глобама и другим ненраведним казнама, притисак, од кога се у народу осетила она мртвачка стагнација у суделовању у јаиним пословима. којој би г. Комарчић заиста могао химне певатп , а ноју мора оеудити сваки поштен спн ове земље. И кад код таквог стања ствари неко изађе, на стане јавно говорнти о млитавости полиције, о њеној толерантности, онда може ли бити човека, који има ма и најмању искру ноштења и људскога достојанства, који би могао да се не гнуша такве јавне бесгидности ') п дрскости. У „Кочијашу" г. Комарчић дакле највише једа бљује на радикале, сматрајући их сигурно као опасније политичке противнике. Са другим делом нротивника, либералима, он просто игра шоркапе. То сведоче мизерне личности ђакон Млађо, капетан Неша, као и оно резоновање г-на Комарчића где вели, да се главна либерална војска састоји из истеранпх и иензионованих чиновника, који су готови јуришати на напредњаке као гладни вуци. Што се овога навода тиче , мислим да није нужно доказивати, да чиновник, отпуштен илп пензионован без и какве кривице, не може волети ни владу ни партију, која му одузима могућност опстанка, а што се тиче оног естетичког израза, да би јуришали као гладнп вуци. ту г. Комарчић даје силину изразу према својим личним осећајима човекољубља и васпитања. које са каракгером толиких невиних људи нема ничега заједнпчког. Међу тим, мислим да и најпристраснији посматрач мора у души осећати праведни гнев против нецраведног гоњења. Што се онога пишчевог мпшљења тиче , да наш народ није Један мој лични пријатељ причао мп је, да је, прочитавши „Кочијаша" неколико дана био л,ут, ма да је напредљак, и говорио је да би напредна странка једном изјавом требала да ее огради и да изјави, да се не слаже с правцем и духом у коме је „Кочијаш" написат