Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

493

био иикад новчанији него 1883 године, у које доба падају догађаји испричани у „Кочијагау", ту се човек мора од срца насмејати. На послетку, готови смо да верујемо, да је такво уверење г. Комарчић стекао из свога сопственог искуства, и да он сам није био никад новчанији него у то доба, 1 ) али да се то исто и за наш народ може ре1ш, то и најмање дете зна да није истина. Писац „Кочијаша" у дивљачкој мржњи према својим политичким иротивнпцима, пушта потпуно своме срцу на вољу, па их части свакојаким погрдним особинама и еиитетима. Тако, за радикалног изасланика вели, како се попео на брдо као на штулама (као да је његова кривица што је био сух. и дугачак, а не онако темељит као г. Комарчић.), „како су му се очи светлиле као у гладног курјака", како су му „из очију сипале варнице као из сеоског вигња, кад га ковачи пред зору распале", и т. д. даље , зове га радикалском тицом, радикалским орлићем, и т. д. Како карактерише г-на Комарчића тај тон шљаричке грдње, нека читаоци сами пресуде. Пошто је изнео толике личне махне и недостатке, и кад је већ мислио да је читаочево расиоложење спремио против радикала, нисац се труди да престави радикале на збору као демагошке апсолутисте, против којих никаква полицијска мера не може ништа. Остављајући да ту ствар расправи нсторпја, која ће свакоме досудити оно што му припада савесније но што је то г. Комарчић, моглн би стотином примера побпти таква изношења и фактима доказати, да су они били објекат на коме се вршио притисак. а не субјекат који је тај притисак врпшо. Али држимо да нам пред читаоцима то _чије од потребе, и да они то врло добро знају, као и г. Комарчић. само што он то неће да призна. Тај факт изнели смо, дакле, само за то, да би читаоци могли судиги о пишчевој објективности. Ма да је г. Комарчић, изнашањем толпких радикалних и либералних личних и партиских недостатака, био готово сигуран са победом, ипак није смео, као противну и лепу слику, према толиким протпвнпчким махнама, изнети какво сјајније напредњачко дело. Он се просто ограничио на нападање противника, претпостављајући зар да о напредњачком раду не може бити ни спора, т. ј. да он, ма да је као дело л,удских руку подложан погрешкама — мора бити непогрешан и тачан, и да је изван сваке сумње. На тако оптимистичком гледишту може г. Комарчић себи само честитати, и ако

V) Бојпмо се да г. критичар овде пада у логрешку коју татсо с основом критикује код г. Комарчића. Уредпиштво.