Отаџбина

494

КЊИЖЕВНИ ПрКГЛЕД

је истина да је „срећа оно шо људи за срећу сматрају", онда је г. Комарчић заиста среКан човек. При крају свога дела, г. Комарчић жали, штоје раздор и иоцепаност у народу узела мах, те ће се Србија, у тренутку кад јој ваља извртити њен велики задатак, наћи растројена и поцеиана и тиме изгубити своју политичку будућност. Да је све то жалосна истнна мора се признати. Али, ко је изазвао ту ноцепаност? Ко је учинпо да брат не верује брату, пријатељ пријатељу ? Ко је у борбу за начела унео иборбуличних интереса? II шта је г. Комарчић учинио за зближење поцеианих и завађених пријатеља, за повратак слоге и братске љубави? ПГга?... Наиисао је свога „Кочијаша", у коме, место нроповедаља толеранције и љубави премг, општој мајци, отаџбини, место поштене борбе за начела — грди и осуђује све што није напредњак и пориче свима осталима патриотизам оспм нанредњака , као да су онн на њ' добили новластицу. Још се римски беседник Цицерон борио за иолитичку толеранцију, говорећн да не ваља осуђиватн оне који желе другим путем усрећити отаџбину а не оним којим ми мислимо, јер ми смо људи, на, ма да од срца желимо користи отаџбини, можда нам је правац ипак погрешан. Г. Комарчић иск .Ђучује сваку могућност погрешности напредњачког правца и гачности ираваца осгалих иартија. Таква особина. норед тога што искључује могућност сваког удруженог рада, заслужује горе име него што је вера у сопствену непогрешност. Колико је од фаталног утицаја за иисце кад ударе путем грешне тенденцпозности, врло се добро огледа у делу „Мој Кочијаш." Кад се сетим само оне бујне дикције у „Драгоценој огрлици" и „Бездушницима", оних реченпца које као оштар нож секу ондашњи бирократски систем наше управе, па кад сада погледам стил у „ Кочијашу", каква ужасна разлика! Даровитоме писцу, г-ну Комарчићу болесна пристрасност навалила је грдни терет на дух, а испод пера испадају недотупавне фигуре, као: радикални жољо (стр. 16.); мли.јеко бело (стр. 21, пола јужно пола исгочно наречпје); има их ко црва у рани (21); он је лисиче одрањено на чанку врачарског свеца (22); отоврзао (25); повуче очима као да је полог појео (49); унутрашњи раскоши. м. унутрашње раскоши (68); багане једно (90); скипвде из прека (90); беначе (94); прождрљивији од крмаче дојаре (117 ; може бити друг Назредпн оџином магарцу (140) зажмури као матора сова кад је у подне прстом дирнемо (145); банкроштина (165); фајта (170); штранга; наиредњачина, либералуша, итд. итд. А сиротиња у опису нсихолошкпх моменага, у опису душевне ■борбе, избија на сваком кораку, што доказује и то, што је писац