Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПрЕГДЕД

.м опис извесног душевног стања узео исти ред речи, читав један велики период, и употребио га , као нешто капитално, још на јвдном месту, ма да се исти опис не одликује бог зна каквом естетичком лепотом. Од свију јачих особина које каракгеришу начин нисања г-на Комарчића одржао се у „Кочијашу" само онај заједл.иви тон, којим се он онако мајсторски служи. Али ликакви сарказми на свету не могу од црнога направити бело, од дана ноК, и сва духовитост и вештина мора се разбити о тврди зид истине и нравде. Према свему довде реченом види се, да „Мој кочијаги" није никаква добит за нашу књижсвност. Баш на нротив, много би боље било да га српска библиографија није никад у своје снискове забедежила, јер он уноси у сриску књижевност елементе који руше ■св1ки удружени рад, а карактерима даје ону фплистароку тесногрудост, поред које је сваки споразум, свако зближење међу људима немогућно. Од колике је штете по општи интерес таква тактика, у времену кад ваља да престану сви лични и партиски обзири. ка 1,а сваки Србин вал.а да има на уму највиши, општи интерес •отаџбине, и како је непатриотски распаљивати и онако запаљене страсти међу људима које треба да спаја једна нада, једна тежња нека пресуде поштовани чнтаоци. Ну поред штете која се ,,Кочијашем" наноси опшгем интересу, њиме се штети углед баш онога у чију је корист написан. Јер ако се узме, да су сви чланови напредне партије тако тесногруди као ппсац „Кочијаша" који међу њима угледно место заузима, што не верујем, онда су они за свако учешће у општим, јавним пословима неспособнп. Ну г. Комарчић Је својим „Кочијашем ; ' себи највећу гатету нанео; прво, штојеизишао на јавност као тесногруд и страстан човек, који не може за хатар истине, највећег идеала, да прави разлику између људи и њихових дела, и да буде објективан; и друго. што је саранио свој књижевнички углед и напустио свету дужпост бораца за истину и нравду, па се спусгио у блато болесне партнске пристрасности, I оја прождире све што је лепо и узвишено, руига оно што цивидпзација муком подиже, а на тапет износи животињску ругобу људскога друштва, Он с правом може плакати над својим мропа-лим књижевничким угледом. Августа 1887 г. Свидајинац. Јован В. Несторовић.