Отаџбина

ЗШЕТАН ЗАМФИРОВШл (из „1хрих10веда,зг:а, једнога каплара")

На дан два пре, но шхо ћемо прећи границу, имао сам да одем у канцеларију треће чете другог батаљона, не знам ког' пука, да се расшггам о неком залуталом аманету. Посилни, омален неки момчпћ, стајао је у ходнику уз прозор, зевао и тако крвожедно хватао муве по прозору, да мп оног часа дође воља да сам му командир, те да га стрпам у први борни ред. Пмао је све особине осталих посилнпх, т. ј. није добро чуо, био увек прљав и неочешљан, и лењо је одговарао. Између осталпх особнна посилничких показао је, да му не изостаје ни та : што није „фермао" моју капларску звездицу. Кад га запитах: је лн ту командир, он ме погледа [кад сам ушао није се ни осврнуо] притиште једну повећу муву уз окно, намигну од задовољства што му она поче очајно да зуји, п пошто је угњави окрену ми се, почеша се за уветом, погледа ме још један пут одозго до доле, и почо из нова разговор, са : — А... шта питаш ? — Је л' ту командпр ? — Јес ! — Пријави ме ! Он пође па застаде и поче ме понова одмеравати, док ме не издаде стрпљење, те се набрецнух : — Ама ко ти је командир ? ОТАЏБИИА. КН>. XVII., СВ. 68-МА 33