Отаџбина

498

КАПЕТАН ЗАМФИРОВИЋ

— Ј1а... каиетан Замфировић ! — одговори лењо посилни и уетреми се на једну мушицу, која б?.ш у тај пар стаде зукати око прљаве порцпје што је крај прага четне канцеларије остала. Замфировић, помислих ја , мој добар познанпк . наш кућни пријатељ. С киме се све човек не сретне у таквом метежу, као што беше тих дана у Ппроту. Сећам га се врло добро, зар је мало пута долазио нашој кући. Као да сад гледам цело оно друштво. Долазили су скоро свако друго треће вече: г. доктор, господин писар из штедионице, капетан Замфировић, и још неки господпн, који је имао такво некакво нме да се не може упамтити, а и такав је некако по изгледу бпо, да се не може описатп. Господин писар из штедионице је иомлађи човек са сувим лицем, обичнпм цртама, кратком косом и малим мрким очима, ама човек онако „узет" (ударен) мало. Који га боље знају, кажу да је некад писао песме и посио дугачку косу, сад више нити пише песме нпти носи дугачку косу. -Један пут само, о некој илуминацији, написао је за општински прозор неке стихове, који се сви свршаваху на „хој !" и „хеј ! и , па их и сад знају деца на памет. Женске су га сматрале за „досадног" а мушки за „понесеног иа упуштеног", али зато нема куће и иородице с којом се он није познавао, и где није одлазио. По где кад направи по какву малу „сплетку", али се то обично сврши тиме што га сви редом изгрде, а он се обично свима редом извини, па и даље код свих редом иде. Један пут је тако причао начелниковици, како зна насигурно да апотекаровица „шурује" с марвеним доктором ; начелниковица то каже ђумрукџиници, ђумрукџиница докторци а докторка није могла да отрпи, него кресне у очи апотекарицн. Направи се галама измеђ жена, те биће, те неће бити, те биће, неће бити, на послетку ко је казао — господин писар из штедионице. Било је и повуци и потегли измеђ' њега и апотекара , ал'