Отаџбина

3:>*

КАПЕТАН ЗАМФИРОВИЋ

499

оиет једног дана дође он љем} г и вели : да је зато казао, да •само ,,уједе за срце" начелниковицу, јвр она нешто „пог.тедује" на марвеног лекара, иа се то тако и сврши, а он јеи даље ишао п код начелника п код апотекара. Још ионајгрђе је с њим, што је за чудо расејан. Тај ма где отиш'о или у госте или у кафану, никад не изађе са својим шешпром илн штаиом , тако, да је код нас то већ постало о■бично ; чим коме нестане шешпр, отрчи прво у штедионицу: „,Ама, г. Стево, ви сте сигурно однелп мој шешир ? „Може бити, не верујем, али може бити, ено на чивилуку!" — „ Јес', шта не верујете, то је мој шешир ! Е, а каиетап Замфировић, већ је био други човек. Човек, што кажу боља срца но памети, па ипак га је моја сестра увек проклињала кад нам дође по вечери. Доктор га је прозвао „досадним жуманцетом" п тако је капетана звала готово цела варош. Ко зна што га је доктор тако прозвао. молсда и зато што је бпо риђ и имао подбуле очи, а можда II зато, што је вечито јео варена јаја. Кад год би погаао у канцеларију, или на учење, увек би понео у блузи по једно варено јаје п носилнпма је већ догрдила та његова навика, чистећи љуске под његовим столом. Ако је дошао капетан по вечерн код нас, није ни речи скоро проговорио, није пио нп вчна, а није нп кафе, само су му се морала да спреме ■бар два три внрена јаја, и он се тим занимао ма до зоре •остали: с те су га ваљда навш;е н нрок.Јињгие жене , кад •оде где. Канетан је Замфпровнћ омален човек, са пшроким маљавим лицем, некии меланхоличним ушима, кратким и пуним брковима и обријаним вратом. Кад га погледиш са стране личи ти некако на слово „ 0", а и ако није био етарији од 45 година. имао је човек некако тип старих, „казначеја" каквог „надлежателства." Имао је још, као особите знаке : широке ноздрве. велики трбух и добру нарав. Кад год је доктор бпо оран за