Отаџбина

КАПЕТАН ЗАМФИР0ВИТ>

501

какво име да се не може упамтити, а и такав је некако по изгледу, да се не може описати. А доктор шаљивчина човек. То је повисок, сувоњав са великим очима и плавкастим брковима доктор. Као год што је познавао све сорте болести, тако је познавао и све сорте вина. Био је наш кућни лекар и долазио је увек после вечере. Док нас је погледао знао је , шта је коме , а док је ■само принео к устима чагау, знао је шта вину не достаје. Па тако, кажем, били сви, те се доктор нешто распричао а повела се реч и о Замфировићевој женидби, те смо то вече, сећам се подуже остали. — Ама шге да се не бих женио ја, поче он, али ко .зна на каквог ђавола могу да наиђем, па после , не знам конзисторија, иа судови, па ово, па оно.... — Ех, којешта —- додаће доктор — ти ако ночнеш вечито с тим разлозима онда се, разуме се, нећеш никад ни оженити. Од кад сам ти ја говорио, и камо срећа да си по•слушао, ти би сад већ сина женио а не би тек себе. Капетан се засмеја и затресе трбухом. —- Уираво.... да.... — додаде иисар из штедионице и у раеејаности стрпа у уста дигару место кришке од јабуке. Доктор се притворно насмеја и нонуди писара да сркне мало вина — Што се тиче госпође Анке удовице, то је таман за вас прилика — додаће онај, пгго му је такво некако име, да се не може упамтити. — Ја.... управо — узеће реч опет писар из штедионице ја.... управо, ето примам се за девера. А чудо што је писар из штедионице био наметљив човек. Море лако је за девера — рећи ће капетан Замфировић устежући, као да би хтео додати: питање јепрво, оћул' ја бити младожења.