Отаџбина

502

КАПЕТАН ЗАМФПГОВИЋ

Али је његово устезање бшго залуд. Секретарица је веГ* све удесила, као у иедељу иосле подне ићи ће удовичиној кући, секретарица, капетан и, не знам како се ту умешао — и писар из штедионице, па да сврше званично ствар. Кад ал' у суботу пре подне, разнесе по вароши глае писар из штедионице, како се поручнк Радивојевић раздваја са женом и да је ствар већ пред конзисторијом. Пљеснуше се све жене рукама: „Ама зар они, па тако су добро живели!" Чу то и капетан Замфировић, па прекрха човек са собом, одјури брже боље секретару, па га као бесомучан спопаде: — Нема ништа од оног, аја, не ћу да се женим, ено' на, и Радивојевић се раздваја са женом, ено отишли већ у конзисторију! Доказује секретар ово, те доказује оно, аја, све то ништа не помаже, човек остаде нри своме. И од то доба нико му више није смео да номене женидбу. II нисам га од тог доба видео, чини ми се има година дана, па како ме то пзненади кад ми посилни рече, да је он командир те чете, коме сам се упутио да распитам за тај залутали аманет. Кад сам чуо за његово пме, нисам ни хтео да чекам на пријаву лењога посилног, већ рупих сам у четну канцеларију. Је ли пезнато коме драги читаоци, како изгледа то „надлежателство", што се зове „четна канцеларија" а нарочито у овом времену? То је обично ниска и јадна собпца, без патоса и са избушеним таваном, соба до које се човек једва прогура кроз ходник од силног ђубрета, пушака, тестија, порција и креветца посилновог, где он у „неканцелариско" време хвата муве. Тако је бар изгледала четна канцеларија канетана Замфировића. Ту један асталчић, који ти на први мах личи на ногаре од корита; на асталу неколико парчета хартије, једна