Отаџбина

504

КАПЕТАН ЗАМФИРОВИЋ

Тако ме и понудио. Изнео из сандука, где је била смештена администрација. један завијутак у неким старим ноЈшнама, са мало слаткиша, ја узео да једем, а он узе оне старе иовнне. иа, по својој старој навицп почео да стх чита одозго до доле [а повине од бог те нита кад] па му се заустави поглед на једном огласу, ирочита га још један иут, па се загледа у мене а прстима стаде добовати по том огласу. Ама првп пут сам тада вцдео на његовом лицу пуно некаквог смешаног израза. који баш не би могао да определим. ГТрочита још један пут оглас, па ће ми тек додати новине: — Ирочитај је ли да је дивно састављено? Беше то неки носмртни оглас, још у староме „Истоку" у коме је жена оплакивала свог мужа, некаквог поручпка, који је погинуо у српско-турском рату. Ја нисам увидео да јо то баш бог зна како лепо, али опет из учтивости рекох да јо врло леио. Он се почеша но иолућелавој главп и некако ружно ману руком. ^ —- Ето, то ме жао, мене неће имати ко да ожали, ако случајно погинем. — Па.... заустих ја, да му приметим: што се није женио, кад је све било готово и пристала она Анка, али он у тај пар скочи са столичнце, повуче чакшире на више , закопча доље дугме на мундиру и некако, као да је отпочео какву команду, рече ми одлучно: — Седи, пиши доктору нска сврши ствар, оћу да се жоннм, чим се вратимо. одавде. Нека је пспросн.... њу да боме.... ону удовицу.... што, честита је жена.... нека је испроси. Пиши му, а писаћу му и ја! У том уђе посплни, унесе неку хартију. Он је разгледа и остави, а нареди посилном да скупља ситннце у онај велики сандук, да је сваки час спремно за полазак. * & *