Отаџбина

МИОЛИ 0 ЕТНИЧКОЈ ПСИХОЛОГИЈИ

521

какве хииотезе постојале о посганку језика, јасно је ипак једно, да (ч 1 језик не би могао никако развити без заједнице Овај пак факг пма велпког значаја за психологију у опште, а непосредног значаја на етничку психологију. „Систематичким обрађивањем етничке психологије испитивало би се постање разних језика, имати бисе иока.чати узроцп и ресултати нљхови, или односи сваког језика према народним духовима Као год што је језик индивидуе израз и мера љеног индивидуалног духа, тако јејезик народа, као заједннчка својпна свих , израз и мера народног духа.... Сваки појединац добија евој језик од свог народа, он га находи пре свога доласка на свет, рађа се у њему и за њега, Језик дакле мора егзистовати пре и после њега. Али где п како егзистује језик? Бацимо ли ногледнапојединца, то видимо, да он постоји ван њега; иогледамо ли пак на језпк, видимо, да он живи баш у свима појединцима, у устима живих п у језиковним сведоџбама умрлих... Језик дакле живи само у свези и у јединици народној," вели ЛацарусМ. Према овоме посматрању јасан је ноложај иодносјезика према народном духу и према задатку етничке нсихологије. Што се првога тиче, језик је једна најважнија манифестација народног духа; а представљајући заједничку манифестацију свеколпке духовме радње какве масе, која се зовенарод, језнк постаје њено средство за развијање и измену представа и оличава у себи аакон , по коме се нредегаве асоспрају и узајамно везују, те чини да та заједничка духовна радња показује собом неки „психо-физпчки тип" (као што је Јацарус назива), чпје појаве представљају особитости појединог народа. У овом ногледу требало би само обратити пажњу на опште познате факте . како један народ брже, живље говори, док другоме језик не може да представп поле апстрактнији појам; па после, ко не познаје узајаицу између мишљења и говора, по којој је Енглез хладан, Француз окретан, Турчин тром и званичан и т. д. Па ко ће најзад моћн одрећп важносг поређењу бро.ја речи (представа* појмова) између два језпка, два народа ? Не види ли се најзад у томе надмоћност и особитост једнога народа над другим, посматранп (а11 гоо1в 1. е. а11 1ће ша4ег1а1 е1етеп(8 о( 1ап§иа§е, аге ехргеанјуе оС вепаиоиз ппргемаопа ат1 оС зепзиоиа ћнргезвшпа оп1у)'') Бес^. ои Ље зеЈепее оС 1ап;»пацс, еЛЈ(1 II 372). Али ипак за то прилнаје , да еу звуци језичии и и/асови увек добијали извесио значеље , и само у толико , у колико су имали ту лаједничку особнну и ностајали сујезик. Види поменуту расправу I,. Хопч' -а: Макс Милер и ФилосоФпја јеаика. ') Т)аз Т.еђеп <1. Зее1е II. 15<). 399 — 402.