Отаџбина

530

мисли о етничкој 1к пхологији

нађу они унутарњи, исихичк I узроцн, који изазивају тјаве народног духа Психолог дак.те мора на првом месту критички процењиваги народие умотворнне и народни језик, па онда т ошпте оне факте, који с напред поменутог гледишта о психолошкој неопходности, маниФестују још и колективну духовну радњу. Законп народног духа. које отуд оуде нашао, јесу у опгате закони духа. Према свему овоме, мислимо, јасно је. какав положај може имати етничка психологија Испитивање пародног духа поред чисто етнографског значаја има још — а н треба да има — и психолошки значај. II само овај психолошки значај и психолошки циљ јесунајважнији разлог, да се на појаве народног духа гледа с психологаког гледишта, а не само са етнографског, филолошког пли и лингвистичког. У том погледу и свеколике психолошке особине једнога народа само су Један податак за рационалну, психолошку теорнју његовог духа и духа т оиште. Овом последњем циљу најзгодније и служе она три појава народног духа, највећма аналога елементарним стањима индивидуалног духа (осећањима, свести у ужем смислу, и во.би ), — три нојава који представл.ају: језии, мит н обичаји.... Ка180п с1'('ћ-е етничке психологије стоји дакле ван сваког сиора. У наслону на етногрЈфију, антропологнју, филологију н друге иауке 1 *, али опет различно од сваке од њим, етнпчкој је психологији задатак, да на првом месту иснита по напоменутим принципима дух не само сваке расе, већ и сваке веће масе —- сваког народа, у толико, у колико се тим путем примиче много општијем циљу психолошком. Живот сваког народа по себи већ има толико значаја за етничку психологију, да нису само расе, фамилије народа или какве веће јединице у генетичком смислу, које производе нојаве, значајне заг ову психологнју. С тог гледигата управо и не треба сматрати ову психологију као исихолоију раса , у ком се смислу она чссто употребллва, него управо као народну, етнич-

1 XI сам Лацарус овако о томв говорч на јидном месту: „Мислимо да смемо уаети, да се и ио себи разуме, да на првом месту морамо нозвати на сарадњу све оне, који се занимају историјом културног живота и интересују се тим, да тај живот психички објасне и пронађу му психичке осиове. Нека они у осталом буду и правн историчари, или кно правници, теолози, природњаци, гстетичари, народни екон ми итд. посвете своју пажњу иоторији свога културног поља. Њихови резултати, који изазивају психолошка посматрања, или импулси ма које врсте, биће нам увек добро дошли; шта више плодног испитиван.а бсз њих не може ни бити." 2еНас1|г. 1иг УоШсграусћо!. ип(Ј. 8ргас1п\". III. ВапЗ, 7. 1865.