Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

537

му по што год оставила. да даде коме, који је сиромашнији од ње. Ма скривени новац, нарочито у онога, који није вичан да га много има, одржава свога господара у вечитој сумњи, да други нањ иодозревају. Дакле, докле је и сама тумарала тамо амо, скупљајући како је боље знала оно што није могла да понесе и помишљајући на шкуде, које је зашила била у пргањаку, сетн се, како јој се, заједно с тиме, наименовани ионудио са гато иространијом услугом; сети се онога гато се причало за. онај његов кастел, којп је на тако сигурну месту, да у њега без господареве воље само птнца може доспети, иа науми да иде тамо и да игате скрова. Премишљагае, како би се дала позпати код тога господина, и ту јој уједанпут паде на ум дон Абондијо , који после онога свога разговора с арцибискупом увек је њу много поштовао, и то тим више, што је то могао чинити, а да себе ником не компромитује, па како су далеко били оно двоје младих, далеко је био и узрок , да се у њега што раснитује, због чега би можда ово благовољење дошло у опасност какву. Она дакле помишљаше да ће у толикој беди сиромах бити јога већма збуњен и поплагаен од ње, те да ће се тај начин можда п њему свидети, зато дође да му то предложи. Кад га нађе са Перпетуом, учини предлог обојима. „Шта велига, Перпетуа?" запита дон Абондијо. „Ја велим, да је сам бог научно и да не треба оклевати, но узети пут под ноге." „А онда...." „А онда, а онда.... кад будемо тамо, бпћемо сасвим задовољни. Онај госиодин, сад то знамо, да неће друго него да чини добра искрњему своме, па ће му управо бити мило, ако вас прими под свој кров. Тамо на граници, п тако рећи у облацима, солдати нас зацело неће тражити. А онда, а онда.... тамо ћемо иматн гато и да једемо; јер онамо у планини, кад бисмо ово мало божја благослова потражили", и с тим речима метну га у путуњу на рубље, „бисмо се нашли у доброј неирилици ."