Отаџбина

538

В Е Р Е Н II Ц II

„Ма да .ти се он заиста ноправио, а?" „А ко ће још да сумња иосле свега онога, што се зна, н после онога, што сте и ви видели?" „А ако будемо сами отишли у клопку?" „Какву клопку? Опростите, али са свима тим вашим примедбама вп никад не дођосте до каква краја. Бог те живио, Ањезо! баш си се добро домислпла." Па мегну путуњу на сто, промакну руке кроз кајише и упрТ)! је на леђа. „Не би ли се", рече дон Абондијо, „могао наћи какав човек, да иде с нама, да прати свога парока? Ако бисмо натрапали на каквога лупежа, а биће их овуда зацело досга, шта ћете ми помоћи вас две?" „Опет само да се дангуби!" викну Перпетуа. „Сад да идемо да тражимо човека, кад сваки има доста посла са својом невољом! Не бојте се! Идите по бревијарију и но шешир, на ајдемо!" Дон Абондијо оде и врати се одмах са бревијарнјом под пазухом, са шешнром на главгг и са палицом на руци, онда свпх троје изађоше на једна вратаоца на пијацу. Перпетуа закључа врата, внше да пзврши једну формалност, него ли што се уздала у врата и у браву, па тури кључ у чпаг. Полазећи, баци дон Абондијо један поглед на цркву и промрмља: „Нека је народ чува, јер њему служи. Буду ли имали иоле срца за своју цркву, онн ће на њу помишљати; немају ли срца, грех на њихову душу!' Ударише преко поља, сасвим ћутећи, свако мислећи на своју невољу и осврћући се, нарочито дон Абондијо, неће ли се указати какав сумњив човек, каква необична ствар. Не сретоше никога; људи су били или у кућама да их чувају, или да праве завежљаје, да скривају ствари, или су били по путевима, који су водили управо у планину.