Отаџбина

ВЕРЕПИЦИ

Пошто је био уздпсао и уздисао и по који пут подвикнуо, дои Абондијо даде се у оштрнје гунђање. Искрсну се на дуку Невера, којп ,је могао остати у Француској и лепо живити, као херцег, али је хтео у силу бога да буде дука од Мантове; иа на ћесара, који је требао да има памети и за друге, да пусти воду нека тече како тече, а не да се брине за сваку зачкољицу, јер најзад он бн био ћесар увек , па био дука од Мантове Тпцијо или Семпронијо; а нарочнто се искрсну на говернадура, којп је требао све да чпни, те да од земље уклони свако напугатеније, а управо он нх је и навукао, све зато јер има вољу да ратује. „Требало би," рече, „да су та господа овде, падавиде и окусе, како је. Имаће рашта ответа давати! А међутим и онај киха, који нимало нпје крпв!" „Ма оставите се тих људи, јер нн онако нам неће сада ншнта помоћп", рече Перпетуа. „Онростнте, то су опет ваше обичне речи, које нншта не доказују. Бринем се ја, шго.. „А 111ТО?" Докле су дотде доспели, Перпетуа је имала каде, да се сети, како је у наглости ствари посклањала, па сада се стаде вајкати, како је онде на ону ствар заборавила, тамо опет ону другу рђаво склонила; овде је оставила траг , који би могао руководити лупеже, тамо опет... „Лепо!" рече дон Абонднјо, у толико сигуран зажнвот, у колико му је доста било да се брнне за стварн; „лепо! Па шта си радила? Где ти је била памет?" „Шта!" впкну Перпетуа, па за часак оире се на своје две ноге, а песницама се подбочи, у колико јој то путуња донушташе; „шта? Сад сте ми дошли да ми замерате , а овамо ви сте ми сметали и бунили ме, уместо да сте ми помагали и храбрили ме! Више сам мислила на кућу, него на себе, нисам ннкога имала да ми буде при руци: морала сам да будем и Марта и Магдалина; ако није што, како би