Отаџбина

540

ВЕРЕНИЦИ

требало, не може ми се ништа пребацити; ја сам још више чинила, него што сам била дужна." Ањеза прекиде ову препирку, јер и она поче говорити о своме јаду; а није се толико јадала на неприлике и на штету, колико што гледа да нема ништа од наде, да ће скорим моћи загрлити своју Дучију; јер као што ћете се сећати, ово је таман била јесен, за коју су се договориле биле , а није се могло мислити. да ће дона Праседа хтети доћи у оваквим ириликама да на селу живи, него ако се тамо можда и нашла, биће пре да је била отишла, као што су чинили и остали, који су живили на селу. Поглед на места још вигае пробуди ове мисли у Ањезе и још боље увећа њену жалост. Како су спгали са путања, доспели су на друм, на онај исти, којим је бедна жена ига.та, кад је на онако кратко време довела кћер кући , погато је с њом поседела у кројачевој кући. А већ се и село указа. ,.Ајд'мо богме да поздравимо оне добре људе," рече Ањеза. '„А мало н да се одморимо: јер ми ова путуња већ почиње досађивати; а онда мало да се и прихватимо," прихвати Перпетуа. „С тим условом, да много не дангубимо, јер не иутујемо забаве ради," цримети дон Абондијо. Дочекагае их с раишреним рукама и радо их гледагае: сећагае се добра дела. Чпните добра гато вигае можете, вели овде нага писац, па ћете тпм чегаће долазпти у прилике, које ће вас обрадовати. Ањеза загрли ону добру жену и бризну илакати, што јој би на велику олакгаицу, па јецајући одговарагае мужу и жени, кад је ова питаше за Лучију. „Боље је њојзи него нама," рече дон Абондијо; „она је у Милану, ван сваке опасности, далеко од овпх ђавољих послова." „А, бежите, господине, са другатвом?" рече кројач.