Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

541

„Тако је," одговорите у један глас господин и слушкиња. „Сажалевам вас." „Упутили смо се," на то ће дон Абондијо, „у кастел од ***." „То чините добро; бићете сигурнн, као у цркви." „А ви овде зар се не бојите?" запита дон Абондијо. „Хоћу вам рећи, господине; управо на пребиваније, као што знате да се каже, право рећи, они неће овамо доћи: хвала богу, сувише смо на страни од њихова пута. Највише ако се нађе какав тумарало, што не дај боже; али свакако имамо каде; ирво ћемо да чујемо, како је у бедним селима, где ће да се зауставе." Доконаше, да се мало задрже и одморе; а како је било време ручку, рече кројач: „Госиодо, почастнте ми мој сиромашни сто; што је бог дао: имаћемо чиме да се заложимо." Перпетуа рече, да има уза се, што се може потрошити. После негато церемонија од једне и друге стране, најпосле примакнуше лончиће, штоно реч, те заједно ручаше. Деца се радосна пскунише око Ањезе, своје старе познанице. Брзо, брзо; кројач заповеди једној девојчици оној што је носила ону понуду Марији удовици: ко зна, да ли се још на то сећате -—- да изљушти неколико раних кестенова, што су биди у једном куту, па да их метне да се испеку. „А ти," рече једном дерану, „отиди у башту и затреси ону брескву, па донеси коју, али немој коју да сакријеш. А ти", рече другоме, „попни се на смокву, па узбери коју од најзрелијих. Ти се већ у томе добро разбираш." Он оде да отчепи једну боцу; газдарица оде но чаршав за трпезу. Перпетуа извади што је имала јела ; наместише у прочељу за дон Абондија један чаршавић и тањир од милојке са ожицом, ножем и виљушком, што је Перпе-