Отаџбина

542

ВЕГЕНИДИ

туа нонела била у путуњи. Седоше за сто и ручагае, ако не у велику весељу, а оно бар у већу, него што се и једно од њих било надало да ће тај дан ручати. „Шта велите, госиодпне, за овакве покоре?" рече кројач : „чнсто мп је као да чптам причу о Арашша у Франдуској". „А што да кажем? Морам н то гледати како ћу да иретурпм." „Него ви сте одабрали добро уточиште," о.тет ће кројач; „који би враг хтео да иде тамо на силу? Иа ћете наћи друштва; већ говоре, да оу тамо многи људи утекли и да их ненрестано још одлази." „Ја се надам," рече дон Абондијо, „да ћемо добро бити примљени. Познајем оног честитога господина; а кад сам једном пмао част да се с њиме састанем , био је пун учтивости." „А мени," ирихвати Ањеза, „казао је за господина пресвет.ти арцибиснуп, да кад ми буде што требало, биће доста да одем до њега." „Велико, красно обраћење!" примети дон Абондијо; „па ако се и одржи, а? ако се одржи." Кројач иоче опширно говорити о светом животу неименованога, те како је пре био бич околини, а сад јој је узор п добротвор. „А они људи што су у њега?... сва она служба...." опет ће дон Абондијо, који је слушао не једанпут о томе да се говори, ма још није био довољно успокојен. „Већином их је растерао," одговори кројач, „а који су остали, постали су други људи, те како! Једном речи, овај кастел постао је Тивајидом; ви то већ знате." Затим се упустп с Ањезом у разговор о походама кардиналовим. „Велик муж!" рече, „велик муж! Жао ми је што је одавде отишао онако нагло, те му нисам ни могао дати не-