Отаџбина

В Е V Е }[ И Ц И

овом чудном одношају међу духовном и световном влашћу, које су тако често биле у гавадп међу собом. но ннкада ндсу смерале на међусобно разорење , него су увек у непријатељство мешале дела признавања и уверавања од ноштовања, н које су још чешће ишле сложно за заједничким циљем, макар да се никад нису мириле, могаше у неком смислу изгледати, да помнрење са првом носаше у себи заборављање, ако не и опроштење од стране друге, кад је ова сама знала да ностнгне успех, који су обе хтеле. II тако овај човек, на кога, да је био пао, били би у опкладу потрчали мали и велики да га газе, кад се од своје воље бацио на земљу, би од свију поштеђен и многи му се клањаше. Душа ваља , било их је много , којима се ова нужна промена Није могла особито ни допадати: толики плаћени вршиоди злочина , толики друговп у злочину, који тим начином губише велику силу, на коју су вични били да рачунају , који уз то нађоше у једанпут нокидане конце удешаване за какву ствар, можда у оном часу, кад очекиваше налог за извршивање; али смо већ видели, каква различна чуства изазиваше ово преобраћење у оним убојицама , који су се тада при њему нашли и који су чули ту вест из његових уста: пренераженост , бол , клонулост, гњев ; мало од свега, само н-е презирање и мржња. Исто се деси са другима. које је имао размештене по различним местима, исто са другарима вишега стања, кад чуше за страшну новост, а у свију са истих разлога. Као што налазим у поменутоме спису Рипамонтову, многа мржња отуда паде управо на кардинала Федерига. Сматраше га као човека, који се умешао у њихове послове, да их само квари ; неименовани је хтео да спасе своју душу, нико није имао разлога да се на то тужи. Онда мало по мало већпна од домаћих убојица, не могући ирилагодити се новоме реду, нити видећи изгледа да ће бити промене, разиђоше се. Неко ће бити био потражио друга господара , па можда међу старим пријатељима онога